Po­sle te­ro­ri­stič­kog na­pa­da u Ber­li­nu, pri­li­kom ko­jeg je po­gi­nu­lo 12, a ra­nje­no sko­ro 50 lju­di, evrop­ske vla­de pre­i­spi­tu­ju do­me­te svo­je an­ti­te­ro­ri­stič­ke po­li­ti­ke i raz­mi­šlja­ju o ko­rek­ci­ja­ma za idu­ću go­di­nu. Austri­ja je pr­va iz­vu­kla kon­se­kven­ce iz do­ga­đa­ja i pred bo­žić­ni sa­jam is­pred dvor­ca Šen­brun, či­ji se ulaz na­la­zi na otvo­re­noj sa­o­bra­ćaj­ni­ci ko­jom pro­la­ze i ka­mi­o­ni, po­sta­vi­la be­ton­ske stu­bo­ve.
Sa­jam je u pe­tak za­vr­šen, ali od po­ne­djelj­ka se otva­ra no­vi, kad se po no­vo­go­di­šnjoj tra­di­ci­ji na štan­do­vi­ma pro­da­ju svi­nje i pra­si­ći raz­li­či­tih ve­li­či­na i ma­te­ri­ja­la, od por­ce­la­na, ke­ra­mi­ke i sta­kla, oni je­sti­vi od čo­ko­la­de i mar­ci­pa­na. „Schwe­in ge­habt” u nje­mač­kim kul­tu­ra­ma zna­či svi­nja do­no­si sre­ću.
Po­sle no­vo­go­di­šnjih „svi­nja” do­la­zi kar­ne­val, pa Us­krs, pa lje­to, pa zlat­na je­sen, sva­ka od pri­li­ka do­volj­no do­bar po­vod za tu­ri­ste iz ci­je­log svi­je­ta da i da­lje op­sje­da­ju Šen­brun, njih če­ti­ri mi­li­o­na ove go­di­ne.
Štru­dla od ja­bu­ka sa car­skog me­ni­ja Fran­ca Jo­ze­fa, dvo­stru­ko sku­plja ne­go u gra­du, bi­la je do sa­da je­di­na žr­tva ko­ju su na ol­tar tu­ri­zma bez gra­ni­ca pod­no­si­li po­sje­ti­o­ci dvor­skog kom­plek­sa Šen­brun. Ali vre­me­na se mi­je­nja­ju. Tu­ri­stič­ki fre­kvent­na mje­sta po­sta­ju glav­na me­ta no­vog ti­pa te­ro­ra.
Na lje­stvi­ci beš­ča­šća, vi­še se vred­nu­je ubi­ti go­ste ne­go do­ma­će, ti­me se efekt­ni­je po­ka­zu­je ra­nji­vost jed­nog dru­štva.
Ne­ma u toj kon­sta­ta­ci­ji ni­čeg mo­der­nog, na­pro­tiv, etič­ka pod­lo­ga tu­ri­zma je mno­go tra­di­ci­o­nal­ni­ja ne­go što se či­ni na pr­vi po­gled. Go­to­vo bi­blij­ska sra­mo­ta pa­da na one ko­ji ni­su u sta­nju da go­stu ga­ran­tu­ju za­šti­tu.
Sa ti­pom te­ro­ra ko­ji se raz­vi­ja od pro­šle go­di­ne, tu­ri­zam, kao bran­ša ko­ja ži­vi od otvo­re­nih gra­ni­ca i od­su­stva stra­ha, po­pri­ma ka­rak­te­ri­sti­ke ne­ga­tiv­ne lu­tri­je.
Za po­če­tak, ni­je lo­še spa­sa­va­ti šen­brun­ski Bo­žić u pla­stič­noj ope­ra­ci­ji be­ton­skih stu­bi­ća. Kod de­ko­ra­tiv­ne brut-ar­hi­tek­tu­re mo­gu se upo­tri­je­bi­ti sve vr­ste be­to­na, od obo­je­nih do svi­je­tle­ćih, mo­že se sta­vi­ti nat­pis „za­bra­njen is­to­var za te­ro­ri­ste”, mo­gu se po­sta­vi­ti brut-me­dve­di­ći da sje­de na vr­hu stu­ba kao mu­če­nik Si­me­on Stolp­nik iz Ka­lat Si­ma­na.
Mo­gu evrop­ske an­ti­te­ro­ri­stič­ke mje­re po­sje­do­va­ti i kon­cep­tu­al­nu gra­nu, to ni­je lo­še, „kon­cept” za­ba­vlja lju­de, pro­blem je je­di­no što su, kao i u sva­koj kon­cep­tu­al­noj umjet­no­sti, ka­te­go­ri­je di­fu­zne i za­mje­nji­ve.
Na pr­vu vi­jest o ma­sa­kru u Ber­li­nu austrij­ski ORF je pi­sao – i tu for­mu­la­ci­ju dr­žao na svom saj­tu sko­ro dva­de­set i če­ti­ri sa­ta – „da je još ne­iz­vje­sno ra­di li se o isla­mi­stič­kom ili o te­ro­ri­stič­kom či­nu”.
U me­đu­vre­me­nu je do­ka­za­no da je isla­mi­stič­ki. Evrop­ske jav­no­sti mo­gu odah­nu­ti, ni­je te­ro­ri­stič­ki. Kao i u sva­kom do­brom kon­cep­tu, mo­že i obr­nu­to. Ili isla­mi­stič­ki, ili te­ro­ri­stič­ki, sve je u re­du do­kle god se jav­no­sti is­po­ru­ču­je utje­šna pred­sta­va da ju je od jed­nog ci­je­log sna­šlo sa­mo po­la zla.
Je li tu loš no­vi­nar pi­sao za lo­šeg lek­to­ra? Te­ško. Pri­je će bi­ti u pi­ta­nju da se i u Austri­ji, kao već du­go u Nje­mač­koj, ši­ri sin­drom „te­le­vi­zij­skih sta­ni­ca za pre­va­spi­ta­nje”, ka­ko tu vr­stu sa­mo­cen­zu­re na­zi­va ov­da­šnji no­vi­nar Kri­sti­jan Ort­ner.

Gdje su ne­sta­li „oni” Njem­ci?

Već pr­ve re­ak­ci­je svih evrop­skih me­di­ja na isla­mi­stič­ki te­ror u Ber­li­nu sa­dr­ža­le su us­put­nu in­for­ma­ci­ju da je nje­mač­ka jav­nost pri­mi­la vi­jest „re­la­tiv­no mir­no”. Je­ste, Njem­ci su po­go­đe­ni, uža­snu­ti onim što im se do­ga­đa, ali ako se te de­mon­stra­ci­je ko­lek­tiv­nog emo­tiv­nog sta­nja upo­re­de sa oni­ma po­sle slič­nih dje­la u Nju­jor­ku, Bo­sto­nu, Bri­se­lu, Lon­do­nu, Ma­dri­du, Pa­ri­zu ili Ni­ci, raz­li­ka je evi­dent­na.
„Za­što Njem­ci re­a­gu­ju ta­ko opu­šte­no na te­ror?”, na­slov je ko­men­ta­ra u švaj­car­skom dnev­ni­ku No­je cir­her caj­tung.
Pr­vi od­go­vor je za­to što su po­sle go­re na­bro­ja­ne se­ri­je te­ro­ra, kao i ne­ko­li­ko (po bro­ju žr­ta­va) ma­njih epi­zo­da kod ku­će, ima­li vre­me­na da se emo­tiv­no pri­pre­me.
„Isla­mi­stič­ki te­ror” po­sta­je ne­što kao po­mod­na ka­te­go­ri­ja. Ko ga ne­ma u svo­joj sre­di­ni taj ni­je bi­tan, ni­je re­le­van­tan u ve­li­koj kon­ste­la­ci­ji svjet­skih po­slo­va. Njem­ci su bit­ni, isla­mi­stič­ka pe­sni­ca je do sa­da po­ka­za­la da su njen pri­mar­ni in­te­res za­pad­ni cen­tri po­li­tič­ke mo­ći, da­kle, nor­mal­no je da uda­ri u sr­ce Ber­li­na.
Islam­ska dr­ža­va, Al Ka­i­da, po­dru­žni­ce, gra­ne i gran­či­ce, za­ključ­no sa usa­mlje­nim vu­ko­vi­ma idu, ko­lo­kvi­jal­nim srp­skim re­če­no, „na gla­vu”. Ni­je slu­čaj­no da je osva­ja­nje me­dij­skog pro­sto­ra Islam­ske dr­ža­ve za­po­če­lo dra­ma­tur­gi­jom jav­nih de­ka­pi­ta­ci­ja.
Svi ti ar­gu­men­ti, me­đu­tim, ni­su do­volj­ni da ob­ja­sne za­što se Njem­ci ni­su uz­bu­đi­va­li vi­še kad je ka­mi­on ule­tio me­đu do­bro po­sje­će­ne bo­žić­ne štan­do­ve u cen­tru gra­da.
To­mas Me­cin­ger, nje­mač­ki fi­lo­zof spe­ci­ja­li­zo­van za ne­u­ro­e­ti­ku (mul­ti­di­sci­pli­nar­no pro­ša­ra­na fi­lo­zo­fi­ju du­ha i sta­nja svi­je­sti), sma­tra da se ni­ko ne mo­že „na­vik­nu­ti” na na­ja­vlje­no zlo.
Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, na dje­lu ni­je ni po­slo­vič­na nje­mač­ka di­sci­pli­na, ni svi­jest o no­voj evrop­skoj ulo­zi na­ci­je, već emo­tiv­na otu­plje­nost.
Ma­sa­kr u Ber­li­nu do­šao je na kra­ju evrop­ske go­di­ne is­cr­plju­ju­ćeg te­ro­ra. Nje­go­va bru­tal­nost i uče­sta­lost po­di­gle su emo­tiv­nu to­le­ran­ci­ju i cilj­ne i ci­lja­ne pu­bli­ke, ta­ko da su Njem­ci sa­mo po­ni­zno sle­gli ra­me­ni­ma i oti­šli ku­ći da uga­se če­tvr­tu svi­je­ću na advent­skom vi­jen­cu.
Nje­mač­ka jav­nost se ne uz­bu­đu­je jer je otu­pi­la na emo­ci­ju stra­ha, sma­tra Me­cin­ger. On pod­vr­ga­va ana­li­zi i re­če­ni­cu ko­ju ovih da­na va­ri­ra­ju vo­de­ći nje­mač­ki po­li­ti­ča­ri: „Mi ne smi­je­mo do­zvo­li­ti da nas strah od zla pa­ra­li­zu­je”.
Ve­li­ko „mi”, ko­jim se vla­da­ju­ći sve br­že i če­šće obra­ća­ju jav­no­sti, odav­no je po­sta­lo upit­no, za­klju­ču­je Me­cin­ger.
Čak i ako se isto­ri­ja gur­ne u stra­nu, osta­je či­nje­ni­ca da su u Evro­pi či­ta­ve ge­ne­ra­ci­je so­ci­ja­li­zo­va­ne kroz op­šta mje­sta o nje­mač­koj aro­gant­no­sti, pru­skoj agre­siv­no­sti i ge­ne­ral­noj efi­ka­sno­sti zbog ko­je su svi dru­gi do­bi­ja­li kom­plek­se.
Zo­ran Rad­mi­lo­vić, ali­jas Ra­do­van III, go­vo­rio je uz apla­uz pu­bli­ke u Ate­ljeu 212: „Kad Šva­bo na­pra­vi, to dih­ta u p. m!”
Gdje su sad od­jed­nom ne­sta­li ta­kvi Njem­ci? Kad su se pre­tvo­ri­li u emo­tiv­no otu­pje­le gra­đa­ne emo­tiv­no uci­je­nje­ne na­ci­je, od ka­da tr­pe i pod­no­se, i to još tač­no na pra­znik ko­jim se sla­vi ro­đe­nje „bož­jeg jag­nje­ta”?

Mo­bil­ni te­ror

„Po­pu­li­sti se uz­bu­đu­ju nad či­nje­ni­com da je ber­lin­ski aten­ta­tor, upr­kos in­ten­ziv­noj po­tje­ri, mo­gao da pre­va­li hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra od Nje­mač­ke, pre­ko Fran­cu­ske, do Ita­li­je. Fra­pant­no je ka­ko se do­ma­ći kse­no­fo­bi i islam­ski fa­na­ti­ci do­pu­nju­ju”, pi­še min­hen­ski list Zi­doj­če caj­tung.
Bu­kval­ni pre­vod nje­mač­ke fra­ze bio bi da kse­no­fo­bi i islam­ski fa­na­ti­ci „igra­ju jed­ni dru­gi­ma u ru­ke”, ali ka­ko srp­ski je­zik ne­ma pa­ra­lel­nu fra­zu, za­mi­sli­vo je na­pi­sa­ti i da su bra­ća po du­hu, da igra­ju u istom ti­mu, ili da jed­ni dru­gi­ma do­da­ju lop­tu.
Ova ma­la gnja­va­ža sa je­zič­kim fi­ne­sa­ma bit­na je uto­li­ko što po­ka­zu­je da nje­mač­ka jav­nost i da­lje iz­bje­ga­va, bo­lje re­če­no da se u nje­no ime i da­lje iz­bje­ga­va, po­sta­vlja­nje di­jag­no­ze da ni­su svi jed­na­ko opa­sni. Ili da su po­li­tič­ki do­ni­je­te od­lu­ke ve­za­le ru­ke pro­fe­si­o­nal­nim po­li­cij­skim slu­žba­ma i ta­mo gdje ni­su smje­le.
Da je obr­nu­to, ta­ko­đe ne bi bi­lo va­lja­lo. Na dje­lu bi bi­la po­li­cij­ska dr­ža­va i fe­no­men ko­ji se zo­ve „čo­vjek od sta­kla”. Ad­mi­ni­stra­tiv­no pro­zir­ni čo­vjek, onaj o ko­me se sve zna, ne sa­mo gdje je ro­đen i gdje se ože­nio, već i da li je taj dan obu­kao jed­nu ča­ra­pu sa ru­pom, a dru­gu ci­je­lu.
Evro­pi, me­đu­tim, ovog tre­nut­ka ne pri­je­ti opa­snost od po­li­cij­ske dr­ža­ve, već od dr­ža­ve so­ci­ja­li­zo­va­ne u tvr­do­gla­vom sta­vu da mo­ral do­la­zi pri­je gla­di, stra­ha ili op­stan­ka po­je­din­ca. Da je naj­va­žni­ja funk­ci­ja dr­ža­ve da pru­ži lo­gi­stič­ku po­dr­šku onim lju­di­ma ko­ji osta­ju lju­di, dok ih ga­ze ka­mi­o­ni od 40 to­na, „pr­lja­ve” bom­be raz­no­se me­tal­nim vij­ci­ma, a još ne­in­te­gri­sa­ni azi­lan­ti ih si­lu­ju kad uve­če iz­ve­du psa u šet­nju.
Sto­ga u mo­der­noj, de­mo­krat­skoj dr­ža­vi sin­tag­mu „ne­spo­sob­na po­li­ci­ja” tre­ba pre­vo­di­ti u fra­zu „po­li­ci­ja na po­li­tič­kom za­dat­ku”, a ne po­li­ci­ja ko­ja ne zna ka­ko da uhva­ti ho­mi­ci­dal­nog so­ci­o­pa­tu na­kon što je pre­ga­zio še­zde­set lju­di!
Me­dij­ski če­sto pro­no­še­na te­za da su na me­đu­na­rod­noj sce­ni Ru­si opa­sni­ji od Islam­ske dr­ža­ve, a kod ku­će do­ma­ći po­pu­li­sti od sa­la­fi­sta, na dje­lu je i u spo­me­nu­tom tek­stu min­hen­skog li­sta.
Nje­na funk­ci­ja je da evrop­skim dru­štvi­ma sa­ču­va ilu­zi­ju ka­ko im si­tu­a­ci­ja i da­lje do­pu­šta luk­suz da bi­ra­ju svo­je ne­pri­ja­te­lje, ig­no­ri­šu­ći či­nje­ni­cu da su već za­ga­zi­li u fa­zu kad ne­pri­ja­te­lji bi­ra­ju njih.
Kad se go­vo­ri o me­di­ji­ma kao „in­sti­tu­ci­ja­ma za pre­va­spi­ta­nje”, tre­ba na­po­me­nu­ti da smo mi­lja­ma da­le­ko od gru­be pro­pa­gan­de iz ko­mu­ni­stič­kih vre­me­na. Na pri­mjer, u tek­stu min­hen­skog li­sta se stav hri­šćan­ske tr­pe­lji­vo­sti mo­der­ne dr­ža­ve isto­vre­me­no i po­sta­vlja i re­la­ti­vi­zu­je.
Spo­mi­nju­ći re­ak­ci­ju ne­mač­kog mi­ni­stra po­li­ci­je De Me­zi­je­ra "da mu je lak­nu­lo što je aten­ta­tor iz Ber­li­na ubi­jen", Zi­doj­če caj­tung ko­men­ta­ri­še da je reč o "do­pu­šte­nom ose­ća­nju" i za­to „gra­zie mil­le sig­no­ri”.
„Kad je Pe­tar na Ma­sli­no­voj go­ri htio da se bo­ri pro­tiv pro­go­ni­te­lja, Isus mu je re­kao: vra­ti mač u ko­ri­ce, jer ko se ma­ča la­ća, od ma­ča će i po­gi­nu­ti. To je mo­gu­će ra­zu­mje­ti kao po­ziv na ne­na­sil­no rje­ša­va­nje kon­fli­ka­ta, ali isto­vre­me­no i kao do­zvo­lu da se na na­si­lje od­go­vo­ri na­si­ljem”, na­vo­di min­hen­ski list.
Iza ar­gu­men­ta­ci­o­nih li­ni­ja ko­ji­ma evrop­ski me­di­ji ovog tre­nut­ka re­a­gu­ju na iz­vje­šta­je o te­ro­ru, sto­ji re­li­gi­o­zna ma­tri­ca. Kao da na ekra­nu te­če na­sta­vak film­skog se­ri­ja­la „Ma­triks”, niz bes­kraj­nih ko­di­ra­nih tra­ka iza ko­jih se kri­je ma­li Isus u ko­li­jev­ci.
Jed­no ob­ja­šnje­nje je – za­to što je Bo­žić, da­nas pr­vi, za dvi­je ne­de­lje dru­gi. Go­di­na je u mo­der­nim dru­štvi­ma se­zon­ski tran­ši­ra­na i ci­klič­no po­di­je­lje­na kao u sred­njem vi­je­ku, do sa­da su se sa­mo ko­mu­ni­sti usu­di­li da ga­ze to pra­vi­lo. Da je kar­ne­val, pro­zi­va­li bi se kriv­ci; da je Us­krs, pi­sa­lo bi se o oži­vlja­va­nju mo­ral­nih na­če­la; da su Du­ho­vi, nu­dio bi se no­vi, osve­šće­ni po­gled na stva­ri.
Dru­go ob­ja­šnje­nje je – za­to što se evrop­ska dru­štva su­sre­ću sa ne­vi­dlji­vim, a sve­pri­sut­nim ne­pri­ja­te­ljem, ne­pri­ja­te­ljem ko­me je za ose­ćaj tri­jum­fa sve­jed­no da li je ubio jed­nog čo­vje­ka ili sto lju­di, ko­me u pr­vom pla­nu ni­je efi­ka­snost, već tu­đa bol.
Su­o­če­ni sa ne­vi­dlji­vom apo­ka­lip­som i ate­i­sti po­sta­ju vjer­ni­ci, je­di­no što je nji­hov Bog me­ta­fo­ra za svi­jet bez te­ro­ra.
Čak i po­sled­nji do­ku­ment ko­ji su nje­mač­ke vla­sti pro­lje­tos iz­da­le Ani­su Amri­ju, ma­sov­nom ubi­ci iz Ber­li­na, ima re­li­gi­o­zni eho.
Sta­tus: Dul­dung. U pre­vo­du: Tr­plje­nje, pod­no­še­nje.
(RTS)